|
Bespuća
depresivnog remorkera
Jutro je.
Opet. Po ko zna koji put. Osećam hladnoću oko sebe. Osecam
hladnoću u sebi. Beživotno ležim, bez sna, bez misli. One jos
nisu počele svoj pohod. Mrzim sunce, svetlost bilo koje vrste.
Zašto ne bi bio mrak, danima? Zašto ne bih spojio godine
budućnosti u jednu noć i gotovo, ionako ne verujem u nju. Ne
verujem ni u svoju prošlost. Imaju li vremenske distinkcije neki
smisao? Otkud ja ovde u ovom usranom svetu, umetnut između
nekada i možda nekog sutra, obeležen željom svojih roditelja?
Ne želim, ne mogu, neću, ne smem. Svakim dahom postajem svesniji,
skupljam svoje telo, glavu zabijam u jastuk željan svog
sopstvenog mirisa kojim se opijam, ponovo i ponovo. Hoće li mi
san doneti neko otkrovenje, hoće li me ispuniti vrednim
česticama smisla?
Strah, moj verni pratilac mi hladi prste, sužava prostor mojih
grudi. Teško dišem. Ne želim jutro. Plašim se vode iz česme.
Prezirem njenu spremnost da me osveži. Čemu?
Osećam prazninu. Osećam nemoć svoga bića da živi.
Kaže mi Ivan, ustani mrdni se, pokreni se, pa nisi najgori na
svetu. Depresija je za slabiće, ljude bez okoštalog centra koji
uobičajeno zovemo kičmom. Jesam, jesam, jesam, moj je odgovor.
Bože kako se prezirem!
Drugovi su me vodili ulicama mog grada. Bilijar, bioskop,
izložba, ekipa za fudbalske seanse. Ali ja ne mogu, nemam želje.
Smišljam otrcane fazone. Providan sam.
Ne želim ništa. Moju prazninu ništa ne ispunjava. Ja sam lopta u
kojoj bih voleo da nađem jedan ćošak, ne bih li se u njega ikako
sakrio, a život nek prolazi, ionako ne verujem više u njega.
Sad se već bacam po krevetu. Želeo bih da mogu da vrištim, ali
nemam glasa. Plačem. Jesu li suze dobar materijalni dokaz besa
koji nosim u sebi, prema onima koji su me rodili, prema svetu,
prema životu, bivšim i budućim ljubavima? Ja sam crna rupa.
Možda samo crna rupa negde daleko u svemiru može razumeti crnilo
dečaka. Možda!
Tonem svakoga dana sve više. Voda mi je došla do grla.
Nemam vazduha. Nemam tlo pod nogama. Nemam ništa i ništa sam.
Želim da umrem.
Kafa za kafom.
Ne mogu da jedem. Supa je sve.
Provešću još jedan dan u krevetu.
Kradem dane, minute, sekunde i sve su mi te jedinice vremena
podjednako odvratne.
Bol, neizmerna bol me razapinje. Razapet sam na krstu vremena.
Nema u meni više bahusovske energije. Opijenost ženskom lepotom
mi je postala strana. Samo mrak i tišina ostaju sa mnom u
izmrvljenom biću koje ima svest o svom dnu.
Kako da ne živim. Povrediću mnoge.
Bojim se još većih izazova.
Šta ja u stvari želim?
Poludeću. Ne uživam više u bilo čemu. Isključio sam telefon.
Internet i kablovsku su mi isključili drugi jer me mrzi da odem
do poste da platim račune.
Mrzim obaveze, neću kako oni hoće. Ne mogu u krajnjoj liniji.
Želim da vreme prođe, da istrulim u svojim milsima na ovom odru
od života, od postelje koja bih voleo da mi je mrtvačka.
Poslednje počivalište želim. Mozartov Requiem je moja omiljena
muzika.
Zamišljam nebo nad novosadskim grobljem, dok moji dragi stoje
okupljeni oko mog nasmejanog mrtvog tela. Sada sam hrana crvima
, ali moj bol i dalje živi, transcendira svaki pokušaj da ga
ugušim.
Nemoć u udovima. Padam u san.
San prvi. Preda mnom se nalazi beskrajna livada, puna cveća i
travki svake vrste. Ja gazim napred i okrećem se, vidim nebo. Ne
znam koje je boje. Nevidljivi teret me obara na zemlju. Ležim.
To je nebo nad novosadskim grobljem.
San
drugi.Beskrajna bodljikava žica deli svet.
Sa druge strane su ljudi senke. Oni su bledi, crno-beli ljudi.
Čekaju na mene. Ja prolazim pored ograde i nosim kofu žutu kao
Sunce, u njoj je sveža svinjska džigerica sa koje se cedi krv.
Vadim je golim rukama i bacam je preko žice. Ljudi senke se
otimaju za nju i halapljivo je žderu.
San treći. Osećam se kao na vratima nepoznatog. Samoća i
besmisao me okružuju. Osećam nešto čudno u ustima. Pogledam se u
ogledalo i shvatim da su mi zubi truli.
Poseta psihijatru... Čekam dr S. ispred vrata njene sobe na
Klinici.
Glumim smirenost. Dlanovi mi se znoje. Glava me boli. Ipak se
nadam. Ulazim, sedam, pričam, plačem, gnušam se sam sebe.
Pričamo. Dr S. kaže da sam depresivan, kaže da nisam ja kriv.
Razume moje stanje. Ne osuđuje me. Kaže ima leka. Odlazim kući.
Fluxilan.
Priliv energije i volje. Javljam se ljudima. Osmehujem se. Ima
nade, to je bila bolest, to nisam bio ja.
Uvek je teško roditi se. Čovek mora da pronađe svoj san, onda mu
put postaje lak. Ali nema neprekidnih snova, svaki san odmenjuje
nov i nijedan se ne sme silom zadržati. (Herman Hese)
“Osećanje je sasvim neobično i kao da je sveže sunčano jutro,
kao da sam se sa dalekog puta vratio kući, kao da me je obasjala
bezrazložna a jaka radost, kao da je tmine nestalo.”(Meša
Selimović)
Željko Bibić |
