REČNIK EMOCIONALNIH REAKCIJA

Preuzeto iz knjige „Emocije – psihoterapija i razumevanje emocija“ dr Zorana Milivojevića (http://www.milivojevic.info/knjige/emocije )

Anksioznost

Anksioznost (ili teskoba) je vrsta straha koja se javlja kada subjekt procenjuje da njegova celokupna životna situacija prevazilazi njegove sposobnosti. Anksiozni subjekt procenjuje da nije u stanju da izađe na kraj s životnim teškoćama. Pošto je kontekst u kome se javlja ovo osećanje toliko uopšten, subjekt često nije u stanju da odredi uzrok svog straha. Zbog toga se anksioznost pogrešno izjednačuje s „neodređenim strahom“, odnosno strahom kod koga je potisnuta predstava koja ga izaziva. Infantilni separacioni strah je praoblik anksioznosti.

Apatija

Strukturalna ravnodušnost ili ravnodušnost prema svetu objekata. Različito od situacione ravnodušnosti ili indiferentnosti. Vidi: Ravnodušnost.

Bes

Afekt ljutnje. Iako besni subjekt preti gubitkom kontrole i neobuzdanom destruktivnošću, radi se o „kontrolisanoj nekontroli“. Važno je razlikovati bes koji je afekt ljutnje, od afekta mržnje (gnev ili furor) ili od afekta prezira koji se često pogrešno nazivaju besom.

Beznadežnost  

Subjekt oseća beznadežnost kada shvati da se njegova pasivna želja neće ostvariti. Beznadežnost se oseća u situacijama koje izgledaju bezizlazne; u kojima je postojala nada da će se stvari ipak povoljno odvijati pod uticajem neke sile koja prevazilazi moć subjekta, ali je postalo izvesno da se to ipak neće dogoditi. Vidi: Očaj.  

Bezvrednost  

Osećanje da sopstveno biće nema nikakvu vrednost. Osećanje bezvrednosti je osećanje koje oseća osoba koja je saglasna s tim da je zaslužila da bude objekt totalnog prezira. Osećanje bezvrednosti je, najčešće, rezultat samoprezira: dok jedan deo ličnosti oseća prezir, drugi deo oseća bezvrednost. Ovo osećanje se često prepoznaje kao depresivnost (depresivnost samoprezirućih). Bezvrednost je veći poremećaj od osećanja niže vrednosti ili inferiornosti jer u ovom drugom slučaju subjekt veruje da ipak ima neke vrednosti. Postoji kvalitativna razlika između bezvrednosti i neprihvaćenosti ili odbačenosti, kao i između bezvrednosti i stida.

Blaženstvo

Postojano osećanje velike prijatnosti. Intenzivna sreća.

Bliskost, osećanje bliskosti

Osećanje da je druga osoba emotivno blizu. Subjektova emocionalna reakcija kada oceni da je nešto veoma blizu njegovom razumevanju sveta i njegovim vrednostima. U uobičajenom korišćenju reči postoji delimično preklapanje sa osećanjem pripadnosti. Treba razlikovati doživljaj ili osećanje bliskosti od odnosa bliskosti. Osećanje bliskosti se javlja u odnosu bliskosti, ali se može javiti i izolovano. Sinonimi su prisnost i intimnost.

Bojazan

Strah usmeren ka budućnosti. Sinonim za strepnju. Dolazi od glagola bojati se, sinonima za plaštiti se, strahovati.

Depresija

Osećanje depresije se oseća u svim onim situacijama u kojima subjekt procenjuje da je svojom greškom izgubio smisao života, da je upropastio sopstveni život, tako da se oprašta od života. U depresivnom raspoloženju učestvuju osećanja samoprezira, samomržnje, separacionog straha, krivice, očaja i anksioznosti.

Divljenje

Osećanje koje subjekt oseća prema nekom objektu za koji procenjuje da ispunjava neke subjektove idealne kriterijume.

Dosada

Osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj ne može da zadovoji nijednu svoju želju. Kada je uzrok u situaciji, reč je o situacionoj dosadi, a kada je uzrok subjektovoj nemogućnosti da ustanovi koje su njegove želje, reč je o strukturalnoj dosadi.

Dužnost

Osećanje koje subjekt doživljava u situacijama u kojima oseća moralnu obavezu da nešto učini.

Ekstaza

Doživljaj veoma snažne prijatnosti, povezan sa stanjem transa ili izmenjene svesti.

Euforija

Osećanje velikog zadovoljstva, sreće i radosti koje je subjektu neobjašnjivo i koje nema pokriće u nekom objektivnom ispunjenju subjektove želje. Euforično raspoloženje je patološko osećanje koje se javlja u sklopu manično-depresivnog poremećaja i koje često ima odbrambenu ulogu od veoma neprijatnih osećanja (tuga, očaj, depresija, itd.). Euforiju treba razlikovati od sreće i, posebno, od paradoksalne sreće.

Frustracija

Frustracija ili nezadovoljstvo je neprijatno osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj je sprečen da zadovolji neku svoju aktuelnu važnu želju. Uzrok frustracije može biti u spoljašnjim okolnostima, ali i u unutrašnjim zabranama.

Furor

Afekt mržnje: gnev. Potrebno ga je razlikovati od besa koji je afekt ljutnje, kao i od afekta prezira.

Gađenje

Gađenje se oseća kada subjekt procenjuje da bi nekakva štetna supstanca mogla biti uneta u njegov organizam. Kod gađenja učestvuju mučnina i povraćanje kao refleks koristan za preživljavanje, koji se aktivira unošenjem pokvarene ili otrovne hrane. Gađenje je potrebno razlikovati od straha (kod fobija) i od prezira (koji može biti somatizovan u obliku gađenja).

Ganutost

Osećanje koje se oseća kada osoba proceni da prisustvuje nečemu plemenitom, lepom i dobrom. Jedan od načina na koji se izražava ganutost jeste plač i zbog toga je mnogi brkaju s tugom ili žalošću.

Gnev

Prema našem predlogu treba razlikovati afekt ljutnje ili bes od afekta mržnje koji zovemo gnev ili furor.

„Grižnja savesti“

Sintagma „grižnja savesti“ označava osećanje krivice. Međutim, često nije u pitanju samoosećajni sklop samoljutnja–krivica, već samoprezir–inferiornost ili samomržnja–mortido. Ova sintagma ukazuje na izuzetnu sklonost ka somatizaciji i na svojevrstan proces telesnog propadanja.

Infantilna frustracija

Rano razvojno osećanje koje se javlja kada je malom detetu onemogućena neka želja. Kako dete ne razlikuje sebe od svoje želje, roditeljsko osujećenje želje ono doživljava kao njihovo odbacivanje, na šta reaguje povlačenjem i žalošću ili protestom i infantilnim prkosom. Tek kada dete uspe da shvati razliku između sebe i svojih želja, onda je sposobno da oseti pravo osećanje frustracije.

Infantilna ljubomora

Rano razvojno i primitivno osećanje ljubomore koje je „pomešano“ s mržnjom i zavišću. Poseban problem među braćom i sestrama.

Infantilna krivica

Kako malo dete ne razlikuje sebe od svog ponašanja, roditeljsku kaznu nekog svog ponašanja ono shvata kao odbacivanje i neljubav. Infantilna krivica je bliža detetovom osećanju da je objekt roditeljskog prezira, nego osećanju krivice. Zbog toga dete reaguje tugom ili prkosom. Kada uspe da pravi razliku između sebe i svog ponašanja, dete će biti sposobno da oseti diferencirano osećanje krivice.

Infantilna tuga

Dečje osećanje koje je reakcija na gubitak značajnog drugog (na primer, jednog roditelja) i koje je „mešavina“ tuge i separacionog straha (anksioznosti). Dete veruje da neće moći preživeti bez izgubljenog objekta. Za razliku od deteta odrasli koji je pretrpeo gubitak značajnog drugog (partnera, roditelja, deteta, itd.), iako je veoma tužan, zna da može živeti bez izgubljenog objekta. Tada je reč o odrasloj tuzi.

Infantilna želja

Želja osobe koja se poistovećuje sa svojom željom. Osoba čije su želje infantilne ne može razumeti konflikte. Zbog toga sledi osećanje infantilne frustracije.

Inferiornost, osećanje niže vrednosti

Subjekt oseća inferiornost kada je uveren da je biće bez nekih nužno potrebnih ljudskih vrednosti. U pitanju je, dakle, osećanje nedovoljne vrednosti, manje vrednosti ili niže vrednosti. Inferiornost je uvek reakcija na samoprezir, tako da je u pitanju samoosećajni sklop parcijalni samoprezir–inferiornost. Razlikujemo inferiornost od bezvrednosti po tome što inferiorna osoba veruje da ipak ima neku vrednost dok je bezvredna uverena da nema nikakvu. Inferiornost treba razlikovati od osećanja neprihvaćenosti i odbačenosti, kao i od stida.

Intimnost

Isto što i bliskost (v. Bliskost). Izraz nastao od latinskog izraza intimus, onaj koji je najviše unutra; blizak prijatelj; superlativ od lat. in, u.   

Iritiranost, osećanje iritiranosti

Osećanje iritiranosti (ili disforično raspoloženje) nastaje kada subjekt ugrožavaju stimulusi koje smatra neizbežnim ili opravdanim. Iritiranost, kod koje subjekt zna šta ne želi, treba razlikovati od frustracije s kojom je povezana i kod koje subjekt zna šta želi. Iritiranost treba razlikovati od ljutnje. Izraz nastao od lat. irritare, uzbuditi, izazvati.

Iznenađenje

Osećanje koje subjekt oseća kada se naglo ispostavi da određeni objekt ili situacija ima neki drugi kvalitet od onoga koji je očekivao. Iznenađenje može biti prijatno i neprijatno.

Kajanje

Ponašanje osobe koja se oseća krivom zbog nečega što je uradila. Odatle izraz „okajati grehe“. Ako osoba koja se kaje ne razlikuje greh od grešnika, svoj postupak od svoje ličnosti, tada je moguće da se kroz kajanje manifestuju ne samoljutnja i krivica, već samoprezir ili čak samomržnja.

Kontramržnja

Reakcija kada se mržnjom reaguje na stvarnu ili umišljenju mržnju druge strane. Na taj način se zatvara „krug“ i nastaje obostrana mržnja, omraza.

Kontraprezir

Reakcija kojom se prezirom uzvraća na stvarni ili umišljeni prezir druge strane.

Krivica, osećanje krivice

Krivica je neprijatno osećanje koje subjekt oseća kada proceni da je uradio nešto što odstupa od njegovih ličnih moralnih normi i time uzrokovao neku štetu. Reč je o samoosećajnom sklopu samoljutnja–krivica. Osećanje krivice je istovremeno i manifestacija i afirmacija usvojenog vrednosnog sistema. Osećanje krivice nastaje potpunom internalizacijom roditeljskih vrednosnih normi, a preko međustanja koje karakteriše pojava straha od kazne. Krivicu je potrebno razlikovati od samomržnje koja se manifestuje kao destruktivan odnos prema samome sebi i od samoprezira u kojem osoba misli da je loša kao biće. Kada se subjekt oseća krivim zato što je narušio neku vrednost koja je nerazumljiva članovima njegove sociokulturne okoline, reč je o idiosinkratskoj krivici, a kada iz njegovog postupka nije nastala neka šteta, reč je o fantazmatskoj krivici.

Ljubav

Osećanje ljubavi je prijatno osećanje koje subjekt oseća prema onom objektu kojeg doživljava kao izuzetno vrednog i kojeg smatra sastavnim delom svoga intimnog sveta. Ljubav je posledica emocionalnog vezivanja. Postoje razne vrste ljubavi u odnosu na objekat koji je voljen. Kada je u pitanju ljubav između dve osobe razlikujemo: osećanje voleti i osećanje biti voljen; ljubav prema sebi (samoljubav) i ljubav prema drugome; uslovnu i bezuslovnu ljubav. Dok je ljubav zasnovana na poznavanju stvarnosti druge osobe, zaljubljenost je bazirana na projekciji idealizovane predstave o drugome.

„Ljubav navika“

Odnos ljubavi u kojem subjekt nije svestan prijatnog osećanja prema objektu, ali je svestan neprijatnog osećanja koje se javlja usled pretnje gubitkom ili samog gubitka objekta. Ljubav navika se često pogrešno označava kao ravnodušnost.

Ljubomora

Ljubomora je vrsta straha, ili preciznije straha od gubitka ljubavi koji subjekt oseća kada procenjuje da postoji opasnost da osoba koju on voli, zavoli nekog trećeg. Subjekt reaguje na osećanje ljubomore kroz četiri tipična sklopa: strah–ugađanje, ljutnja–napad, mržnja–destrukcija i tuga–povlačenje. Imaginarna ljubomora može imati različitu genezu: ljubomora iz inferiornosti, projektivna ljubomora, sestrinska ili bratska ljubomora, paranoidna ljubomora, itd. Ljubomoru ne treba mešati sa zavišću s kojom se, inače, često brka.

Ljutnja

Subjekt oseća ljutnju kada procenjuje da se neko neopravdano ponaša na način koji ugrožava neku subjektovu vrednost. Svrha ljutnje je u tome da motiviše subjekt na one akcije kojima će drugoga naterati da promeni svoje ponašanje. Dakle, subjekt se ljuti kada procenjuje da se događaji neopravdano ne odvijaju u skladu s njegovim željama i kada veruje da je on dovoljno moćan da to promeni. Ljutnju je moguće gradirati u odnosu na intenzitet osećanja tako da je bes najintezivnija ljutnja. Ljutnja je povezana s agresivnim ponašanjem, za razliku od mržnje (sa kojom se često meša, iako se ova dva osećanja suštinski razlikuju) koja je povezana s destruktivnim ponašanjem, i za razliku od prezira koji se izražava kao ponižavanje ili ignorisanje.

Mortido

želja za smrću i samouništenjem. U samosećajnom sklopu samomržnja–mortido, mortido oseća onaj deo ličnosti koji trpi samomržnju. Mortido može biti svestan ili nesvestan, ali uvek motiviše osobu na direktne i indirektne oblike samodestrukcije. Mortido treba razlikovati od krivice i od bezvrednosti.

Mržnja

Osećanje koje subjekt oseća prema nekoj osobi za koju veruje da svesno i neopravdano ugrožava neku subjektovu visoku vrednost, odnosno da je zla. Mržnja može biti emocija, raspoloženje, afekt i strast. Ona je uvek povezana s fantaziranim ili stvarnim destruktivnim osvetničkim akcijama koje kulminiraju u uništenju objekta. Ubistva iz osećanja mržnje su često hladnokrvna i svirepa. Destruktivni postupak koji je proizašao iz osećanja mržnje nije praćen osećanjem krivice, već osećanjem ponosa. Potrebno je razlikovati mržnju od ljutnje i besa, odnosno destruktivnost od agresivnosti. Mržnja se može generalizovati na klasu objekta za koje subjekt veruje da su zli, tako da je značajan faktor u socijalnoj psihologiji. U psihopatologiji je posebno značajno osećanje samomržnje.

Nada

Nada je osećanje da će se stvari koje su izvan subjektove kontrole odvijati na način koji će dovesti do ostvarenja neke njegove važne želje. U tom smislu nada je pasivna želja. U ekstremnim situacijama (bolest, zatvor, logor, itd.) ona je jedino uporište bića, dok postaje neadekvatna ukoliko se subjekt samo nada u okolnostima u kojima je moguće da se aktivno angažuje kako bi ostvario svoju želju.

Neodređeni strah, neodređena strepnja

Svaka vrsta straha kojoj subjekt ne može da odredi izvor. Anksioznost je samo jedna vrsta neodređenog straha, jer je teško shvatiti da se neko plaši Sveta i da strepi od budućeg života. Strah može biti neodređen i zbog toga što je potisnuta mentalna predstava koja ga izaziva. Nekada je strah neodređen jer je posledica poremećene unutrašnje psihičke ravnoteže i pretnje da bi zabranjeni impulsi mogli doći do izražaja.

Neprihvaćenost, osećanje neprihvaćenosti

Subjekt oseća neprihvaćenost kada procenjuje da neka, njemu važna osoba ili grupa odbija da s njim uspostavi pozitivan odnos. Neprihvaćenost je univerzalno osećanje tako da mentalno zdravlje podrazumeva toleranciju osećanja neopravdane neprihvaćenosti. Neprihvaćenost treba razlikovati od odbačenosti kod koje drugi prekidaju prethodno postojeći pozitivni odnos sa subjektom. Neprihvaćenost treba razlikovati od inferiornosti kod koje subjekt veruje da je on kriv što nije prihvaćen jer ne vredi dovoljno da bi bio prihvaćen.

Nestrpljivost

Osobina nekoga ko teško podnosi neprijatnost izazivanu činjenicom da njegova želja nije ostvarena. Osoba neće da trpi, da se strpi. Sinonim za tehnički izraz netolerisanje frustracije.

Nostalgija

Osećanje tuge ili žalosti za „starim dobrim“ vremenima ili za „starim dobrim“ krajem. Hronična nostalgija je bolest iseljenika. Izraz je nastao kao kovanica grčkog nostos, vraćanje kući, i algos, bol.

Odbačenost, osećanje odbačenosti

Osećanje koje subjekt doživljava u situaciji kada procenjuje da značajni drugi prekidaju odnos s njim zbog toga što veruju da on kao biće nije valjan. Odbačenost je osećanje onih kojima je upućen prezir. Neprijatnost neopravdanog odbacivanja je univerzalno ljudsko iskustvo, tako da svako mora naučiti da prihvati takvu situaciju i da toleriše neprijatnost odbacivanja. Kada subjekt veruje da je odbačen zato što ne vredi dovoljno kao osoba, tada nije u pitanju osećanje odbačenosti već osećanje inferiornosti. Odbačenost treba razlikovati od neprihvaćenosti koja se oseća kada važan drugi neće da uspostavi pozitivan odnos sa subjektom.

Odgovornost

Osećanje koje subjekt oseća prema bićima ili stvarima koje je obuhvatio svojom ego granicom, s kojima se identifikovao. Odgovornost proističe iz dužnosti.

Očaj

Veoma neprijatno osećanje koje subjekt oseća kada shvata da više nema nade da zadovolji neku svoju suštinsku želju ili da sačuva neku svoju visoku vrednost. Očaj često vodi u apsolutnu ravnodušnost i pasivno prepuštanje sudbini (rezignaciju). Patološki očaj je znak egzistencijalnog sloma i poništavanja osnovnih ontoloških i aksioloških pretpostavki na kojima je fundirano biće. Zbog toga je očaj povezan s umiranjem i samoubistvom.

Olakšanje, oset olakšanja

Olakšanje je prestanak neprijatne emocije. Olakšenje je oset, a ne emocija. Oset olakšanja je unutrašnji signal da je usledila readaptacija. Kada je neprijatno osećanje bilo u formi afekta, tada osećanje olakšanja može biti stimulus za pojavu afekta sreće.

Omraza

Obostrana mržnja. Neprijateljski odnos dveju strana (pojedinci ili grupe) zasnovan na osećanju mržnje.

Oprez

Osećanje opreza subjekt oseća kada se nalazi u situaciji koju procenjuje kao potencijalno opasnu, ali i da bi mogao kontrolisati izvor opasnosti. Oprez je stanje uzbuđenosti koje je blisko osećanju straha niskog intenziteta, a njegova svrha je da osobu pripremi na ona ponašanja kojima će umanjiti rizik, kao i da pripremi organizam na brze reakcije.

Osećanje lepog

Osoba oseća osećanje lepog kada oceni da određeni stimulus zadovoljava njene estetske kriterijume. Osećanje lepoga motiviše subjekta da priđe onome što ocenjuje kao lepo kako bi produžio trajanje ovog poželjnog emocionalnog stanja.

Osećanje praznine

Osećanje praznine ima sličnu strukturu kao i osećanje dosade jer osećanje praznine ukazuje na neispunjenost neke značajne želje. Razlika između dosade i osećanja praznine je u odnosu na objekt za koji se vezuje osećanje: dosada se vezuje za drugog ili za svet („Svet je dosadan“), dok osećanje praznine subjekt vezuje za samoga sebe („Ja sam prazan“). Dok subjekt kome je dosadno može uz pomoć svoje mašte pobeći u neki drugi svet, subjekt koji oseća prazninu ne može pobeći od samog sebe. Reč je o konkretizovanoj dosadi koja jeste poremećaj u odnosu bića i sveta. Osećanje praznine se pojavljuje kao manifestacija strukturalne usamljenosti, kada je osoba hronično nesposobna da se emocionalno vezuje za ljude i druge objekte.

Osećanje ružnog

Subjekt oseća osećanje ružnog kada oceni da određeni stimulus ugrožava njegove estetske kriterijume. Osećanje ružnog motiviše subjekta da se udalji od onoga što je ocenio ružnim.

Osećanje smešnog

Osećanje smešnog je prijatno osećanje koje izaziva neočekivana, neobična i kreativna asocijacija koja ne ugrožava subjektove vrednosti. Smešno i smeh mogu postojati u simpatijskim i antipatijskim odnosima. Podsmeh je manifestacija prezira ili mržnje. Subjektu mogu biti smešni drugi ili može biti smešan sam sebi (samosmeh i samopodsmeh).

Otuđenost, osećanje otuđenosti, osećanje tuđeg

Osećanje da nešto što je bilo blisko to više nije. Osećanje koje se pojavljuje kad se osoba emotivno razveže od onoga za koga (ili za šta) je bila emotivno vezana. Osećanje koje subjekt oseća prema onim objektima, ljudima i situacijama koje je nekada ranije doživljavao kao bliske, svoje, kao da sa njima sačinjava neku celinu. Otuđenost nastupa onda kada subjektu više nije važan objekt za koji je ranije bio vezan, tako da emocionalno vezivanje slabi. Sinonim je alijenacija. Za razliku od osećanja otuđenosti, koje se pojavjuje prema objektima prema kojima je subjekt osećao bliskost i pripadnost, osećanje tuđeg nastaje prema objektima sa kojima subjekt ne može da nađe sličnost i sa kojima ranije nije bio blizak.

Panika

Strah posebnog kvaliteta. Paniku osećaju oni ljudi koji, suočeni s opasnošću, nisu sigurni da li mogu ili umeju da se iz nje izvuku. Zbog toga oni pokušavaju da u veoma kratkom vremenu generišu razna ponašanja u nadi da je izlaz iz opasnosti u jednom od njih, a što spolja gledano liči na dezorganizovano i haotično ponašanje. Između straha i panike postoji kvalitativna razlika, tako da panika nije veoma snažan strah: ona može biti niskog, srednjeg i visokog intenziteta. Panični poremećaj je posebna vrsta neuroze, u kome razlikujemo dve podvrste: napade hipohondrijske panike i napade opsesivne panike.

Paradoksalna anksioznost

Osećanje strepnje i zabrinutosti koje se pojavljuje onda kada je sve u redu i kada bi osoba trebalo da oseća sreću. Rezultat uverenja da intenzivna sreća poziva veliku nesreću. Magijski postupak kojim se „tera“ nesreća.

Paradoksalna tuga

Neočekivano osećanje tuge koje se pojavljuje kao reakcija na pozitivne životne promene. Znak da osoba reaguje na skrivene ili nesvesne negativne aspekte promene; na činjenicu da tim promenama gubi nešto za šta se emotivno vezala.

Paradoksalna sreća

Osećanje sreće koje se pojavljuje kao reakcija na neki tužni ili nesrećni događaj. Ukazuje na ambivalentnost prema događaju i na postojanje nekih skrivenih ili nesvesnih pozitivnih aspekata tog gubitka ili događaja.

Ponos

Ponos je osećanje koje subjekt oseća kada procenjuje da neka njegova osobina ili akcija izaziva odobravanje značajnog drugog ili socijalne sredine. Za razliku od samozadovoljstva, ponos često ima formu infantilnog osećanja. Suprotno, takođe infantilno osećanje je sram ili stid.

Poštovanje

Osećanje koje subjekt oseća prema osobi za koju veruje da ima neke visoke kvalitete. Dok je ljubav odnos prema totalitetu drugog bića, poštovanje je odnos prema njegovim parcijalnim kvalitetima. Kada je u pitanju subjektov odnos prema samome sebi tada on može osetiti samopoštovanje.

Potreba

Biološki programirano htenje za nekim objektom koje ima unutrašnji uzrok zasnovan na urođenom osećaju za nedostatak. Iako se potrebe reprezentuju u psihičkom, važno ih je razlikovati od želja koje su psihičke, a ne biološke pojave. Dok je potreba povezana s prijatnošću ili neprijatnošću, želja je povezana sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom (frustracijom).

Poverenje

Osećanje poverenja se javlja kada je subjekt procenio drugu osobu kao dobronamernu, pouzdanu i odgovornu. Objekt poverenja je konstantno i konzistentno dobar. Poverenje je osećanje od velike važnosti u odgajanju dece jer je to bazično osećanje koje deca treba da osete prema roditeljima. Internalizovano roditeljsko poverenje je osnova za razvoj onoga što se može nazvati „poverenje u samoga sebe“ ili samopoverenje ili samopouzdanje.

Prezir

Osećanje koje subjekt oseća prema nekome ko je svojim postupcima obezvredio neku od osnovnih ljudskih vrednosti i time „dokazao“ da je nedostojno ljudsko biće. Prezir je potrebno razlikovati od mržnje, jer se drugi ne procenjuje kao zao, tako da ga subjekt odbacuje kao bezvrednog ili kao nedovoljno vrednog, ali bez želje da ga uništi.

Prijatnost

Oset, ali ne i osećanje, koji se javlja kada je zadovoljena neka subjektova potreba. Bebe prijatnost osećaju generalizovano, a odrasli više lokalizovano.

Pripadnost, osećanje pripadnosti

Subjektova emocionalna reakcija na onaj deo sveta koji doživljava kao svoj, kao svoju prirodnu okolinu. Subjekt oseća da pripada i da njemu pripadaju one stvari, ljudi i delovi sveta koje je obuhvatio svojom ego granicom, tako da sa njima sačinjava neku višu celinu (par, porodica, družina, društvo, organizacija, nacija, itd.). Pripadnost je posledica emocionalnog vezivanja, koje je osnova svake ljubavi. Treba razlikovati doživljaj pripadnosti od odnosa pripadanja.

Prisnost

Videti Bliskost.

Prkos

Prkos ili inat je subjekt oseća u situaciji u kojoj procenjuje da drugi svojim zahtevom pokazuje da ima neopravdano negativno mišljenje o subjektu. Svrha prkosa je da motiviše osobu na ona ponašanja kojim će osporiti negativno mišljenje koje o njoj ima neko drugi i time sačuvati integritet svoga Ja. Dakle, prkos je uvek manifestacija identiteta i integriteta ličnosti onoga koji prkosi. Prkos je povezan s aktivnim i pasivnim negativizmom, kao i s pasivno-agresivnim ponašanjima. Kod dece, prkos je povezan s osećanjima infantilne frustracije i infantilne krivice.

Pseudosreća ili „lažna sreća“

Svako osećanje sreće koje nije posledica zadovoljenja neke značajne subjektove želje. Ovakvo osećanje sreće je moguće ostvariti drogama, elektrostimulacijom i meditacijom, ali se može i spontano javiti kao euforija.

Radost

Osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj je izvesno da će neka njegova značajna želja biti uskoro ostvarena. Odnos zadovoljstva i radosti je kao odnos straha i strepnje.

Radoznalost

Osećanje koje subjekt oseća prema nekom objektu čiju stvarnu prirodu želi da utvrdi.

Ravnodušnost

Ravnodušnost je osećajno stanje koje karakteriše izostanak bilo kakvih prijatnih ili neprijatnih osećanja koja bi se osećala prema nekom objektu ili situaciji. U tom smislu, ravnodušnost je negacija afektivnog odnosa, a samim tim i svih onih konotacija koje bi imali takvi odnosi. Kada se ravnodušnost oseća prema nekom objektu ili situaciji, reč je o situacionoj ravnodušnosti (indiferentnost), a kada je ona hronično raspoloženje koje se oseća prema Svetu, tada je reč o strukturalnoj ravnodušnosti (apatija, athymia). Apatija je fundamentalni poremećaj odnosa bića prema svetu. Treba razlikovati indiferentnost prema nekom voljenom objektu od ljubavi navike.

Razočaranje

Osećanje koje se oseća kada neko drugi neočekivano ne postupa u skladu sa subjektovim važnim željama.

Samogađenje

Osećanje gađenja prema samom sebi ili prema nekom delu svoga tela. Samogađenje je često konkretizovani samoprezir.

Samoljubav

Subjektovo osećanje prema samome sebi koje je rezultat procene da je subjekt u celini vredan i dobar kao biće. Samoljubav se sastoji iz samovoljenja i samovoljenosti. Samoljubav je ukorenjena u internalizovanoj roditeljskoj ljubavi prema subjektu. Dok je samozaljubljenost zasnovana na umišljenim idealnim vrednostima, samoljubav je bazirana na stvarnim vrednostima subjekta.

Samoljutnja

Samoemocija kod koje se subjekt ljuti na samog sebe jer je neko svoje ponašanje ocenio kao štetno. Cilj samoljutnje je promena ponašanja u sadašnjosti ili neponavljanje datog ponašanja u budućnosti. Reč je o samoemotivnom sklopu samoljutnja–krivica: subjekt se poistovećuje s onim delom sebe koji se ljuti, a ne s onim koji trpi samoljutnju i oseća krivicu. Samoljutnju treba razlikovati od samoprezira i samomržnje.

Samomržnja

Osećanje koje subjekt oseća prema samome sebi kada proceni da je nekim svojim postupkom dokazao da je zao. Samomržnja se izražava kroz samoproganjanje, okrutno samokažnjavanje, samosakaćenje i druge oblike samodestrukcije koji kulminiraju u samoubistvu. Od izuzetne važnosti je razlikovati osećanje samomržnje od osećanja krivice s kojim se često meša. Samomržnja je često nesvesna, a osoba se od nje brani tako što je eksternalizacijom i projekcijom, pretvara u mržnju.

Samopoštovanje

Subjektovo osećanje prema samome sebi kada smatra da neki njegovi kvaliteti zadovoljavaju visoke kriterijume. Za razliku od samoljubavi koja je odnos prema celini svog bića, samopoštovanje je odnos prema svojim parcijalnim kvalitetima.

Samopouzdanje

Osećanje koje rezultira iz uverenja u sopstvenu sposobnosti i istrajnost.

Samoprezir

Osećanje koje subjekt oseća prema samome sebi kada proceni da je svojim postupcima prekršio neku od osnovnih vrednosti i dokazao da je nedostojan kao biće. Deo ličnosti koji je objekt samoprezira oseća osećanje inferiornosti ili bezvrednosti. Samoprezir se ispoljava kao samoponižavanje. Osoba koja se samoprezire, povlači se u socijalnu izolaciju. Samoprezir je kvalitativno različit od stida i krivice, ali i od samomržnje. Samoprezir nastaje introjekcijom stvarnog ili umišljenog prezira značajnih drugih tokom detinjstva. Kroz eksternalizaciju i projekciju samoprezir se može transformisati u prezir ili u strah od tuđeg prezira.

Samosažaljenje

Samosažaljenje je vrsta saosećanja sa samim sobom. Subjekt je tužan zbog pretrpljenog gubitka, ali i zbog toga što će mu gubitak bitno izmeniti život. To je situacija u kojoj subjekt istovremeno oseća i saoseća sa samim sobom. žalost i samosažaljenje se mogu spiralno međusobno potkrepljivati čime eskalira žalost.

Samosumnja

Osećanje sumnje u sopstvenu dobrotu, sposobnost ili istrajnost.

Samouverenost

Isto što i samopouzdanje.

Samozadovoljstvo

Osećanje koje subjekt oseća nakon ispunjenja nekog svog vrednosnog standarda.

Samozaljubljenost

Osećanje subjekta prema samome sebi koje je rezultat subjektove uverenosti da poseduje idealne kvalitete, a što nije zasnovano na realnosti. Samozaljubljenost je potrebno razlikovati od samoljubavi, samopoštovanja i samopouzdanja.

Saosećanje

Bilo koje osećanje, prijatno ili neprijatno, koje subjekt oseća kao reakciju na prijatno ili neprijatno osećanje drugog bića. Dok za saosećanje u prijatnim emocijama ne postoji reč, za saosećanje u neprijatnim emocijama se koriste reči sažaljenje i samilost. Saosećanje ili simpatija je osnovni princip odnosa ljubavi, a zasnovano je na identifikaciji i solidarnosti.

Sažaljenje

Saosećanje s drugim bićem u nekom njegovom neprijatnom osećanju, a naročito u njegovoj tuzi.

Separacioni strah

Separacioni strah subjekt oseća kada procenjuje da neće moći autonomno funkcionisati bez značajne druge osobe. Separacioni strah je posledica simbioze, koja je prirodna za malu decu ili hendikepirane odrasle, a koja je patološka kod zdravih odraslih. Sinonimi su: strah usled odvajanja; anaklitički strah; simbiotski strah; itd. Separacioni strah može biti u formi straha, strepnje, panike ili užasa.

Seta

Osećanje blage tuge.

Sigurnost

Sigurnost je osećanje koje rezultira iz subjektove uverenosti da zna kako se odvijaju ili kako će se odvijati zbivanja u stvarnosti. Subjekt može biti siguran u samog sebe (samopouzdanje), u tuđe sposobnosti ili u funkciju nekih predmeta. Sigurnost je suprotna sumnji, a treba je razlikovati od zaštićenosti koja je rezultat zaštite od ugrožavanja i opasnosti, odnosno od osećanja straha.

Sram

Sinonim za stid. Videti Stid.

Srdžba

Sinonim za osećanje ljutnje.

Sreća

Osećanje koje subjekt oseća kada je ostvarena neka od njegovih najvećih želja, odnosno afirmisana neka od najviših vrednosti. Apsolutna ili potpuna sreća bi se odnosila na ispunjenje svih subjektovih potreba i želja. Sreća je intenzivnija od zadovoljstva jer je ispunjena želja koja je suštinska i najznačajnija.

Somatizovani strah

Telesne senzacije koje oseća subjekt koji se boji, a koji nije svestan samog osećanja straha. Reč je o telesnim „ekvivalentima“ straha koji je potisnut ili prigušen, odnosno o senzacijama usled straha koje svest pogrešno „čita“ (disatribucija tipa somatizacije) kao fiziološke senzacije ili kao znak bolesti.

Stid

Stid ili sram je vrsta straha od odbacivanja koju subjekt oseća u situaciji u kojoj procenjuje da je nekim svojim postupkom potvrdio negativnu sliku o sebi pred značajnom osobom. Dakle, subjekt se stidi kad učini nešto što odstupa od predstave za koju bi on želeo da drugi imaju o njemu. Kod kulturnog stida subjekt se stidi zbog toga što je prekršio neke kulturne norme, a kod idiosinkratskog stida, zbog toga što je prekršio neke svoje privatne idealne standarde.

Strah

Strah je osećanje koje subjekat oseća u situacijama u kojima procenjuje da je ugrožena neka njegova vrednost i da ne bi mogao da se adekvatno suprotstavi objektima ili situacijama koje ga ugrožavaju. Pojam strah je dosta neodređen jer se odnosi na specifičnu emociju straha, ali i na celokupnu grupu emocija koje se kvalitativno razlikuju od emocije straha: oprez, panika, užas, strepnja, trema, anksioznost, zabrinutost, itd. Razlikujemo strah za sebe, strah za druge, strah od drugih i strah od sebe. Izvor straha može biti lociran u spoljašnjosti, u unutrašnjosti ili na telesnoj granici.

Strah od kazne

Osećanje koje subjekt oseća pred autoritetom i zbog kojeg ne čini nešto što bi činio da autoritet nije prisutan, odnosno koje oseća kada ga je autoritet uhvatio na delu. Strah od kazne razvojno prethodi osećanju krivice: dok je kod straha od kazne kontrola spoljašnja, kod osećanja krivice je ona unutrašnja.

Strahopoštovanje

Strahopoštovanje je vrsta straha i nije oblik poštovanja. Subjekt se plaši da će ga, ukoliko se ne ponaša prema objektu s poštovanjem, objekt, koji je moćniji od njega, kazniti ili uništiti. Strahopoštovanje je sinonim za ponizno ponašanje. Zbog toga strahopoštovanje spada u odnose antipatije, za razliku od poštovanja koje je odnos simpatije.

Strepnja

Strepnja označava svaku vrstu straha usmerenu prema nekom budućem ugrožavajućem događaju koji prevazilazi subjektove moći. Prema tome, strepi se kada se oseća oprez, trema, anksioznost ili zabrinutost.

Sviđanje

Sviđanje je osećanje koje subjekt oseća prema objektu koji zadovoljava neke subjektove potrebe, želje ili vrednosne standarde, ali koji subjekt ne doživljava svojim. Sviđanje se razlikuje od želje po tome što objekt nema stalnu mentalnu reprezentaciju, odnosno što nije internalizovan kao intrapsihički objekat.

Sujeta

Lažni ponos. Sujetna osoba je ponosna na nešto što nije razlog za ponos. I reč sujeta i njen sinonim taština etimološki nose značenje ispraznosti, praznine.

Sumnja

Sumnja je osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj procenjuje da bi druga osoba mogla biti zla, nesposobna ili nedosledna. Pored sumnje prema drugima, subjekt može sumnjati i u samoga sebe (samosumnja).

Teskoba, osećanje teskobe

Isto što i anksioznost. Osećanje koje je razultet osobine procene da je nedorasla životnoj situaciji u kojoj se nalazi ili u koju treba da uđe. Izraz je izveden od pojma tesno, zbog oseta stezanja u grudima do kojeg dolazi zato što se zateže dijafragma. Videti Anksioznost.

Tok, osećanje da teče

Osećanje majstorstva. Pojam koji je predložio Čiksentmihalji da bi opisao prijatno osećanje koje je posledica snažne koncentracije na zadatak koji osoba majstorski obavlja i u čemu uživa. Od eng. flow, tok. Jedna vrsta transa.

Trema

Trema je vrsta straha (strepnje) koju subjekt oseća u vezi s nekom jasno određenom budućom situacijom za koju procenjuje da prevazilazi njegove sposobnosti. Razlikujemo stimulativnu i inhibitornu tremu, kao i adekvatnu i neadekvatnu tremu. Izraz dolazi od latinskog tremere, odnosno grčkog tremein, tresti se. Medicinski izraz tremor označava nevoljno trešenje, podrhtavanje.

Tuga

Subjekt oseća tugu ili žalost u situacijama u kojima procenjuje da nepovratno gubi nešto što mu je vredno. Infantilna tuga se bitno razlikuje od tuge odraslih, jer dete doživljava gubitak roditelja kao pretnju svojoj egzistenciji.

Tugovanje

Proces prihvatanja činjenice da osoba ili drugi objekt za koji je subjekt emocionalno vezan, više nije sastavni deo subjektovog sveta. Tugovanje je proces kojim dominira osećanje tuge ili žalosti, a koje prolazi kroz različite faze. U slučaju značajnog gubitka uobičajeno je da se tuguje oko šest nedelja.

Vezanost, osećanje vezanosti

Osećanje da je druga osoba ili neki objekt važan na pozitivan način. Psihološki mehanizam vezivanja omogućuje da se oseti povezanost, pripadnost, bliskost, ljubav, prijateljstvo, ali i tuga u slučaju gubitka objekta vezivanja. Bez vezivanja ljubav ne bi bila moguća. Ljudi koji se ne vezuju nisu u mogućnosti da osete ova osećanja, tako da se često osećaju praznima. Proces vezivanja može biti hronično blokiran strahom od napuštanja ili odbacivanja. Postoje simbiotsko, zavisničko, anaklitičko ili infantilno vezivanje (eng. attachment) kada osoba koja se vezala tačno ili pogrešno veruje da ne može preživeti bez osobe za koju se vezala, i postoji nezavisno ili odraslo vezivanje (eng. bonding) kada osoba koja se vezala veruje da može preživeti i bez osobe za koju se vezala. Zavisničko vezivanje je tipično za način na koji se deca vezuju za svoje roditelje, što omogućuje simbiozu, ali je tipično i za patološke zavisničke ljubavne odnose. Odraslo vezivanje je tipično za zrele partnerske i prijateljske odnose.

Usamljenost

Osećanje koje oseća subjekt koji procenjuje da nije u mogućnosti da u svojoj okolini kontaktira s osobama koje bi mogle da učestvuju u njegovim željama i interesovanjima. Usamljenost se javlja kada nedostaju važni drugi i pokreće osobu na traženje društva takvih ljudi. Kada subjekt smatra da je to greška same okoline tada oseća dosadu, a kada smatra da je greška u njemu tada oseća usamljenost.

Uvređenost

Uvređenost je osećanje subjekta koji veruje da je od strane drugoga neopravdano potcenjen kao ljudsko biće, da nije uvažen onoliko koliko zaslužuje. U tom smislu uvređenost je emocionalna reakcija subjekta koji veruje da je neopravdano prezren. Uvređenost je socijalno osećanje koje je povezano sa pripadnošću i društvenim statusom. Uvređenost motiviše na ona ponašanja čiji je cilj povraćaj statusa i poštovanja. Kada uvređena osoba dobije izvinjenje kojim se reafirmiše njena vrednosti i njen status, tada prestaju razlozi za uvređenost. Veoma česta rekcija uvređene osobe jeste uzvratni prezir – kontraprezir, koji se može izraziti aktivno (kontranapad) ili pasivno (prekid odnosa). Zbog toga je uvređenost čest razlog za prekid prethodno postojećeg emocionalnog odnosa.

Užas

Posebni kvalitet straha kada uplašeni subjekt procenjuje da ne može izmaći opasnosti. Užas je povezan s aktivacijom parasimpatičkog sistema (parasimpatički strah) i reakcijama paralize i onesvešćivanja. Sinonimi su strava, zgroženost i prestravljenost.

Užitak

Veoma intenzivno prijatno stanje u kojem se uživa. Izraz se odnosi kako na prijatne senzacije, tako i na prijatne emocije.

Zabrinutost

Zabrinutost je vrsta straha koju subjekt oseća kada procenjuje da bi nekakva okolnost u koju subjekt nema uvid i/ili nad kojom nema kontrolu mogla ugroziti nešto što subjekt smatra važnim ili za šta sebe smatra odgovornim.

Zadovoljstvo

Zadovoljstvo je osećanje koje subjekt oseća kada dođe do ostvarenja neke svoje želje. Izraz implicira da je do-volje, odnosno onako kako je osobu volja, kako osoba želi.

Zahvalnost

Osećanje koje subjekt oseća prema nekome ko mu je ispunio neku značajnu želju ili zaštitio neku visoku vrednost.

Zaljubljenost

Afektivno stanje koje je rezultat nesvesne projekcije idealizovane predstave o muškarcu ili ženi. Zaljubljeni subjekt je samo naizgled opsednut drugim, on je opsednut sopstvenim psihičkim kompleksom koji se naziva anima ili animus. Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko je moguće održavati projekciju. Zaljubljenost treba razlikovati od ljubavi i treba znati da zaljubljenost nije prva faza ljubavi. Postoji i samozaljubljenost.

Zavist

Osećanje zavisti se oseća kada subjekt proceni da neko drugi nezasluženo ima neku vrednost na koju subjekt polaže isto ili veće pravo. Svrha zavisti je da osobu motiviše na ona ponašanja koja će dovesti do toga da se između subjekta i drugog izjednači razlika u ličnoj ili socijalnoj vrednosti. Zavist je uvek manifestacija odnosa antipatije. Razlikujemo konstruktivnu i destruktivnu zavist.

Zaštićenost, osećanje zaštićenosti

Osećanje koje je rezultat postupka kojim je nestao ili se umanjio strah. Kod dece koja su po prirodi svoje egzistencijalne pozicije nemoćna da se kompetentno snalaze u svetu koji ih okružuje, često se javlja osećanje straha. Roditelji svojim postupcima štite dete od takvog sveta omogućujući mu osećanje zaštićenosti. Ovo prijatno osećanje je po svojoj suštini izjednačeno s olakšanjem usled prestanka neprijatnosti straha. Dok je zaštićenost povezana sa strahom, slično osećanje koje nazivamo sigurnost ima nešto šire značenje.

Žalost

Sinonim s osećanjem tuge. Videti Tuga.

Žaljenje

Neodređeni izraz s više značenja: 1. isto što i tugovanje; 2. zažaliti zbog nekog svog postupka koji je doveo do nekog gubitka, krivica; 3. izraziti saosećanje s gubitkom koji je doživela druga osoba, sažaljenje; 4. prepoznati da je neki subjektov postupak izazvao neprijatnost kod druge osobe i saosećati s njom, ali ne smatrajući nužno da je taj postupak bio pogrešan; saosećati s drugim bez osećanja krivice za postupak koji je razlog za takvo osećanje drugog.

Želja

želja je osećanje težnje da se nešto poseduje, postigne ili ostvari. želja je svesnost o postojanju važnog cilja. Za razliku od potrebe koja je biološki determinisana, želja je psihički fenomen. Za razliku od sviđanja, kod želje postoji stabilna mentalna reprezenatacija onoga što se želi. Razlikujemo reprezentativnu i kreativnu želju, odnosno želju za nečim što postoji, a što je mentalno predstavljeno u svesti subjekta i želju za ostvarenjem nečega što postoji samo u svesti subjekta. želja je uvek aktivno htenje subjekta, za razliku od nade koja je pasivna želja. Osećanje želje i psihički sistem koji ga omogućava su ključni za razumevanje brojnih osećanja koja se diferenciraju iz želje.

Želja za bliskošću

Želja za uspostavljanjem odnosa bliskosti sa drugom osobom ili za onim ponašanjima koja će potvrditi već uspostavljeni odnos bliskosti.

Želja za smrću, mortido

Osećanje onoga ko sebe mrzi ili smatra da toliko ne vredi da ne zaslužuje da živi. Videti Mortido.