Kliničko iskustvo i rezultati istraživanja u Srbiji ukazuju na značajno psihološko trpljenje populacije mladih, koje se često vezuje sa periodom adolescencije. Mladi manifestuju određenu, za ovaj uzrast specifičnu psihopatologiju: različite teškoće adolescentnog procesa skoncentrisane oko formiranja stabilnog i definitivnog identiteta, depresivna stanja (uključujući samoubilaštvo) i poremećaje ponašanja (uključujući zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, nasilno i delinkventno ponašanje i poremećaje ishrane). Trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihološkog trpljenja i mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su i u istraživanjima studentske populacije. Naročitih problema u zadovoljavanju svojih specifičnih potreba imaju mladi iz ugroženih grupa kao što su: mladi sa invaliditetom, mladi bez roditeljskog staranja, mladi koji nisu obuhvaćeni školskim sistemom, mladi iz nacionalnih manjina, verskih zajednica, mladi sa potrebom za posebnom podrškom i izbegla i raseljena lica.[1]

 

 

MLADI I AUTODESTRUKTIVNOST

Više nego u bilo kom razvojnom periodu, u mladalaštvu se sreću različiti vidovi autodestruktivnog ponašanja. Autodestrukcija se kod mladih najčešće ispoljava u vidu samopovređivanja, pokušaja samoubistva i izvršenog samoubistva, ali i drugih ponašanja koja predstavljaju neku vrstu pasivnog, povremenog ili hroničnog izlaganja samouništenju. Ovakva ponašanja se nazivaju autosaboterskim (odustajanje od sporta, napuštanje škole, povlačenje od vršnjaka) ili rizičnim (zloupotreba alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, brza vožnja, nebezbedan seks, anoreksija i bulimija, nasilno ponašanje).

 

MLADI I SAMOUBISTVO

Eksperti iz Svetske zdravstvene organizacije upozoravaju o kontinuiranom porastu stope suicida (broj izvršenih samoubistava na 100.000 stanovnika godišnje) među mladima u poslednjih nekoliko decenija. Mladi su, pored starih ljudi, najrizičnija uzrasna kategorija za samoubistvo. Samoubistvo spada u vodeća 3 uzroka smrti mladih i srednje mladih (15-35 godine) u mnogim zemljama u svetu.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 1990. godine je u Srbiji registrovano 99 samoubistava mladih od 15-29 godina, da bi taj broj rastao i dostigao kulminaciju 1997. godine (192), sa tendencijom pada do 2005. godine (106 slučajeva). Ipak, u 2006. godini registrovano je u ovoj uzrasnoj grupi čak 120 slučajeva samoubistava.[2]

Stručnjaci smatraju da su podaci o broju samoubistava potcenjeni – neretko se smrt usled suicida vodi pod kategorijom nesrećnog slučaja. U populaciji mladih ljudi, naročito su izraženi pokušaji samoubistva. Dok se za opštu populaciju procenjuje da su pokušaji od 20 do 40 puta češći od izvršenih samoubistava, u populaciji mladih su pokušaji i do 100-150 puta češći od ostvarenih suicida!

Svaki pokušaj suicida, bez obzira koliko bezazleno izgledao, treba ozbiljno shvatiti!

 

 

ŠTA je to što vodi mladu osobu u autodestrukciju? Mladi su vrlo ranjivi i često se dešava da na događaj koji odraslima izgleda krajnje bezazleno, oni odreaguju vrlo burno. Mladi su naročito osetljivi na neuspehe, bilo koje vrste, doživljaje razdvajanja, ostavljanja ili odbacivanja, kao i konflikte u porodici ili sa vršnjacima. To su najčešće provokativne situacije koje u mladima mogu izazvati unutrašnje nespokojstvo, mešavinu neprijatnih osećanja sa kojima oni ne znaju kako da izađu na kraj. Autodestrukcija, bilo koji njen vid, po pravilu je odbrana od sopstvenih misli i osećanja koja se doživljavaju kao nepodnošljiva, dakle akt protiv trpljenja, a ne protiv života (Vojislav Ćurčić).

 

PREVENCIJA

I pored ozbiljnosti problema, o samoubistvu se govori malo. Tabu i duboko ukorenjene predrasude koje okružuju fenomen samoubistva, depresiju i mentalne poremećaje uopšte, velike su prepreke na koje nailaze osobe kojima su podrška i pomoć potrebni. Zato je prvi korak u prevenciji, informisanje javnosti o činjenicama i zabludama povezanim sa ovim problemima, i naglašavanje da se depresija, kao najviše povezana sa suicidom, može lečiti, a da se samoubistvo može sprečiti! 

Dva najvažnija zaštitna faktora koji smanjuju rizik od samoubistva i ostalih vidova autodestruktivnih ponašanja kod mladih su:

• stvaranje uslova koji će dovesti do razvoja samopouzdanja kod mladih, kao i razvoja veština suočavanja sa emotivnim problemima,

• razvijanje i dostupnost sistema društvene podrške, naročito u momentima psihičke krize (bilo da podrška dolazi od porodice, škole, zdravstvene ustanove ili neke druge specijalizovane službe).

Kako možete da pružite podršku osobi koja pati i, možda, razmišlja o samoubistvu?

Za početak, možete da pokažete svoju brigu za osobu i da joj ponudite razgovor. Dajte joj do znanja da nije sama.

Stavite se u poziciju te osobe – to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a pomoći će i vama da reagujete na prirodan način.

Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je najbolje za nju da uradi. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Važno je da pokažete da osobu prihvatate takvu kakva jeste.

Ne ustručavajte se da otvoreno pitate o samoubistvu – time ne možete nekome «usaditi tu ideju u glavu», a ako zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.

Ako utvrdite da osoba razmišlja o samoubistvu, prihvatite razgovor na tu temu sa ozbiljnošću, bez zgražavanja i komentarisanja.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidalnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.

Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidalna, ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi.

Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI; da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno, a da samoubistvo nije nikakvo rešenje.