Psihoterapija

Psihoterapija predstavlja proces koji se odvija između terapeuta i pacijenta ili grupe pacijenata, i sastoji se od niza verbalnih i neverbalnih tehnika koje imaju za cilj da dovedu do boljeg mentalnog funkcionisanja ili eliminacije simptoma mentalnih bolesti.

Psihoterapiju mogu obavljati lekari sa određenim kvalifikacijama, psiholozi, pedagozi, socijalni radnici i defektolozi,  koji osim fakultetske diplome imaju sertifikovano znanje nekog psihoterapijskog pravca.

Reč psihoterapija potiče od grčke reči psyche-duša therapeia- lečenje.

Većina psihoterapijskih pravaca podrazumeva govornu komunikaciju kao osnovu psihoterapijskog procesa. Neki pravci takođe koriste razne druge oblike komunikacije kao što je pisana reč, umetnička dela, drame, pričanje priča, muzika ili terapijski dodir. Psihoterapija se događa unutar strukturiranih susreta između treniranog terapeuta i klijenta.

Teorijski  temelji psihoterapije postavljeni  su psihoanalizom  početkom XIX veka. Od tada je razvijeno više različitih psihoterapijskih pravaca. Međutim, najstariji oblici psihoterapijskog delovanja pojavljuju se u drevnim vidovima lečenja i uticanja na mentalno stanje kroz magijske rituale, a kasnije u rafinisanijim i sistematizovanijim religijskim obredima. Prvi pisani tragovi o nekom obliku psihoterapijskog pristupa deci potiču iz XVI veka.

Savremenu psihoterapiju, koja predstavlja sistematski i organizovani način lečenja psihičkih oboljenja i poboljšanja mentalnog funkcionisanja ličnosti, započeli su u Francuskoj Šarko i Bernem, a u Austriji Brojer, kojem se kasnije pridružio Sigmund Frojd, rodonačelnik psihoanalize. Psihoanaliza je u svom istorijskom trenutku odigrala bitnu ulogu u menjanju svesti stručnjaka i naučnika i otvorila je puteve novim saznanjima. Od tada, pa do danas ona se razvija uz povremena nazadovanja i račva u nekoliko pravaca.

Postoji veliki broj psihoterapijskih pravaca (prema nekim autorima čak preko 400)
pa je teško napraviti njihovu jedinstvenu klasifikaciju koja bi važila za duži vremenski period
 jer se stalno javljaju neki novi pravci. Od svih psihoterapijskih pravaca danas se najčešće primenjuju:

• Psihoanalitička psihoterapija
• Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija
• Transakciona analiza
• Racionalno emotivno bihejvioralna terapija
• Geštalt terapija
• Sistemska porodična terapija

Svaki oblik psihoterapije razlikuje se od drugih po svojim ciljevima, principima indikacionog i  kontraindikacionog područja, programu i trajanju teorijskog i praktičnog obrazovanja terapeuta.

Kao rezultat pravovremeno sprovedenih psihoterapijskih postupaka i mentalno zdravi ljudi često postaju srećniji i zadovoljniji, sposobniji za bliskost, ljubav, seksualno funkcionisanje,
 uspešniji su u učenju i obavljanju profesionalne delatnosti, žive kvalitetnije.Opštepoznato je da svi nosimo u sebi sećanja na neprijatne događaje iz detinjstva, koja često nisu razrešena na pravi način. Ovaj nedovršeni posao ponekad deluje kao nesvesna kočnica koja usporava i ograničava razvoj naše ličnosti. Te kočnice možemo psihoterapijom otkloniti i time se osloboditi emocionalnih poremećaja, ali i podsticati razvojne procese i kreativne potencijale unutar nase psihičke strukture. Drugim rečima, mentalno zdravi ljudi psihoterapijom nauče kako da kvalitetnije žive i budu uspešniji u obavljanju svojih uloga (profesionalnih, porodičnih, bračnih, roditeljskih i sl.), a da pri tome očuvaju svoju psihičku stabilnost i duševno zdravlje. Uz savetodavni rad oni ostvaruju svoje pune potencijale i bolje se nose sa problemima života.

Često primenjivanih i jedna od najefikasnijih psihoterapijskih metoda jeste transakciona psihoterapija. U njenoj osnovi jeste teorija ličnosti zasnovana na pručavanju ego stanja i analizi transakcija koje se odigravaju među ljudima. Mnogi je smatraju kasnim izdankom psihoanalize, a za njenog tvorca važi Erik Bern.

U cilju razumevanja ljudskog ponašanja transakciona analiza koristi četiri metode:

• Analizu sklopa ličnosti - koja doprinosi razumevanju unutrašnjih zbivanja;
• Analizu transakcija – koja doprinosi razumevanju onoga šta se dešava u socijalnim odnosima;
• Analizu igara – koja razjašnjava neke ustaljene, a loše, neproduktivne ili razarajuće odnose među ljudima;
• Analizu skripta – koja doprinosi razumevanju životnog toka ili životnog plana koji osoba sprovodi i ostvaruje.

Transakciona terapija je odnos u kome jedna osoba radi na ugovoru da promeni nešto kod sebe, a druga olakšava tu promenu koristeći pritom postulate transakcione analize. Ovo je ugovorna terapija, a ugovor se definiše kao jasno iskazan cilj terapije i dogovor dve osobe  o poslu u koji svako ulaže svoj deo i svako ima svoju odgovornost.

Osobina ovog psihoterapijskog pravca jeste i jednostavnost komunikacijskog procesa koje može da razume i dete od 5 godina, pa je stoga  podjednako primenjiva na klijente svih uzrasta.

Nažalost, na našim prostorima odlazak na psihoterapiju ili savetodavni razgovor je stigmatizovan. Često se odlazak na takve razgovore i traženje savetodavne ili psihoterapijske pomoći odvija u tajnosti, jer će sredina žigosati osobu kao «ludu» ili «bolesnu».

Međutim, vođeni savremenim principima i brzinom života u eri gde je sve usmereno na iznalaženje načina produžetka života, zaboravljamo na kvalitet. M.James i D.Jongeward  kažu: « Kada dođe trenutak da padne zavesa i da se naša predstava – a to je život – završi, dobro je da čovek može da kaže – Bila je to dobra predstava...»

A vi?...

Psihološki treninzi

U okviru Savetovališta organizovani su sledeći treninzi:

1.      Trening asertivnosti

2.      Autogeni trening

3.      Trening iz stres menadžmenta

Vrh strane

O treningu asertivnosti

Asertivni trening, proistekao iz teorijske orijentacije kognitivno-bihejvioralnih terapija koristi se, ne samo u rehabilitaciji osoba sa mentalnim poremećajima i poremećajima ponašanja kao što su anksiozni poremećaji, bolesti zavisnosti, sexualne disfunkcije, delinkvencija, već i za unapređenje životnih veština svih onih osoba koje žele da rade na svom razvoju. Trening asertivnosti našao je svoju primenu u raznim preventivnim programima i modulima za razvoj socijalnih i specifičnih komunikacijskih veština različitih grupa korisnika.

Osnovna pozitivna promena vezana za asertivno ponašanje je što se putem njega pojačava samopoštovanje koje je samousmereno (nije direktno vezano za druge ljude). Asertivno ponašanje, za razliku od agresivnog, pojačava kontrolu nad sobom u odnosu na kontrolu nad drugima. Ono vodi efikasnijem zadovoljavanju želja i ostvarivanju ciljeva, boljoj interakciji sa drugim ljudima kroz poštovanje njihovih asertivnih prava i razvijanje odgovornosti za svoje postupke.   

O asertivnosti i ostalim stilovima u komunikaciji  

Prema Lange&Jakubowski, asertivnost podrazumeva izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan, pošten (iskren) i adekvatan način uz uvažavanje prava drugih ljudi. Asertivna poruka izražava, opisuje osobu i izrečena je bez dominiranja, ponižavanja ili degradiranja druge osobe. Asertacija uključuje uvažavanje, ali ne i snishodljivost koja vodi u submisivno ponašanje iz uverenja da druga osoba ima veća prava jer je u ulozi moći, iskusnija, učenija, drugog pola, nacionalnosti ili rase. Asertacija uključuje samopoštovanje jednako poštovanju prava druge osobe. Za asertivno izražavanje karakteristične su tzv. Ja-poruke kojima se drugima daje do znanja da je to o čemu pričamo proizvod našeg subjektivnog doživljaja - mišljenja, utiska, verovanja, osećanja - i da se drugi sa tim mogu složiti, a i ne moraju jer i oni imaju pravo na svoj subjektivni doživljaj i odluku.

Iako ima brojnih prednosti, važno je napomenuti da asertivnost nije stil u komunikaciji kojim je zagarantovano da ćemo dobiti ono što želimo i nije ponašanje koje treba po svaku cenu u svakoj situaciji da koristimo (ponekad je mudrije prećutati, npr. suprotstavljanje nadređenima ukoliko će to ugroziti naš položaj, ili odložiti svoju asertivnu reakciju).

Pojam asertivnosti preuzet je iz engleskog jezika (assertiveness) i najbliži prevod bi glasio: samopotvrđujuće ponašanje. Asertivno (ili samopotvrđujuće) ponašanje se razlikuje i od pasivnog i od agresivnog ponašanja. Osnovna dobit koju osoba dobija ovim ponašanjem je porast samopouzdanja.

Pored asertivnog stila ili ponašanja, razlikujemo pasivni i agresivni stil u interakciji sa drugim ljudima koji se uglavnom opisuju kao dva suprotna pola asertivnosti.

Ponašamo se pasivno kada imamo problem da kažemo šta mislimo i osećamo. Kada se ponašamo pasivno, mi narušavamo svoja prava, ne poštujemo svoje potrebe, ne postavljamo granice u odnosu na druge ljude, u komunikaciji smo nesigurni. U osnovi pasivnog ponašanja je težnja da se po svaku cenu izbegne konflikt, a rezultat: dopuštamo da drugi kontrolišu naš život, iako to ne želimo. 

Agresivni stil u komunikaciji podrazumeva direktno zalaganje za svoja prava i izražavanje misli, osećanja i uverenja na način koji je često neiskren, obično neadekvatan i uvek ugrožava prava druge osobe.

U realnom životu, ponekad je teško razgraničiti pomenute stilove u komunikaciji. Pasivno-agresivni stil, ne tako retko zastupljen, nameće se kao četvrti stil u komunikaciji. Osobu koja se ponaša pasivno-agresivno bes «tera» da od drugih dobije ono što želi, ali je strah sprečava da to učini direktno. Svoju agresivnost osoba prerušava tako da bi izbegla odgovornost za svoje ponašanje. Ukoliko pokušate da se konfrontirate, osoba koja se ponaša pasivno-agresivno uvek može negirati postojanje namere.

Postoje razni kursevi namenjeni razvoju veština komunikacije. Ono što je karakteristično za aserivni trening je to što asertivni trening podrazumeva pre svega rad na sebi, na svom unutrašnjem biću, na izlaženju na kraj sa mislima, uverenjima i emocijama koje nam ne donose mnogo koristi, te na pronalaženju ravnoteže između našeg unutrašnjeg sveta, spoljašnje reakcije koju manifestujemo i situacije u kojoj se nalazimo.

Adolescentima i, generalno, mladima ovaj trening pomaže da se kroz razvoj veština komunikacije osnaže u svom izražavanju, naročito u relacijama koje su u tom uzrastu bitne: odnosi sa vršnjacima, partnerom; odnosi sa nastavnicima/profesorima; prezentacija znanja na času/ispitu; odnosi sa bližnjima. Trening im pomaže da razviju i učvrste svoje samopouzdanje  i tako spremnije izlaze na kraj sa izazovima koje život nosi sa sobom. 

Vrh strane

Autogeni trening

Autogeni trening mogli bismo svrstati u domen sugestije - autosugestije. Ustvari, autogeni trening je metoda uticaja na fizičko telo – snagom vizualizacije, zamišljanja, dakle akcijom psihičkog tela.

Tvorac metode autogenog treninga je neurolog Johannes Heinrich Schultz (1889.-1970.). Osnova autogenog treninga nalazi se u koncentraciji na popuštanje napetosti, odnosno uticaju na samoga sebe. Primenjuje se individualno i grupno, a koristi se radi uklanjanja funkcionalnih poremećaja u radu nekih organa i stanja napetosti.

Osnova ovog medicinski široko priznatog anti-stres programa jeste autosugestivna tehnika relaksacije mišića i krvnih sudova, kontrole disanja, rada srca i koncentracije, u čijoj osnovi leži Šulcova ideja o ekvivalenciji mišićne i psihičke napetosti. Vežbama vizualizacije (vodjenih slika, predstavljanja) postiže se jos dublji nivo relaksacije, što daje mogućnost i integracije ličnosti. Autosugestivnim kratkim relaksirajućim porukama (geslima) umekšavaju se i nepoželjne nesvesne psihosomatske reakcije na svakodnevne stresogene situacije.

Autogeni trening je posebno razrađen sistem vežbi pomoću kojih se postiže spontana kontrola nad psihičkim i fizičkim sposobnostima, nad emotivnim i fiziološkim reakcijama:

• Vežba za normalizaciju tonusa mišića
• Vežba za kontrolu krvnih sudova
• Vežba za kontrolu disanja
• Vežba za kontrolu rada srca
• Vežba za relaksaciju trbušnih organa
• Vežba za kontrolu emocija, navika

Ispitivanja su pokazala da praktično nema funkcija sistema organa na koje ova metoda blagotvorno ne utiče (imunološki, kardio-vaskularni, disajni, endokrini, gastrointestinalni, nervni, urogenitalni, koštano-zglobni, čula).

Osim terapijskih, važni su i pozitivni učinci koji se postižu i kod zdravih ljudi, a ogledaju se u povećanju psihičke i telesne svežine i spremnosti za rad.

U najnovije vreme autogeni trening ušao je u skup aktivnih autosugestivnih i oslobađajućih sistema vežbi. Primenjuju ga i lekari, najčešće specijalizovani psihoterapeuti. Iskustvo psihoterapeuta koji su, u lečenju, primenjivali metodu autogenog treninga govori da taj oblik komplementarne medicine dobro pomaže kod zavisnosti (alkohol, pušenje, droge), anoreksije i bulimije, napetosti, depresije, tuge, glavobolje, nesanice, raznih fobija, stresa, raznih trauma, grčeva u mišićima, problema s karlicom, astme, bronhitisa, povišenog krvnog pritiska, probavnih smetnji, osetljivih creva, pa čak i kod ekcema.

Autogeni trening oslobađa čoveka negativnih emocija i podstiče stvaralaštvo pojedinca u svrhu poboljšanja vlastitog zdravlja. On pomaže kod promena na svim nivoima tela, uma, emocija i duha, što je istinska suština holističkog pristupa u lečenju bolesti savremenog čoveka.

Osim toga, dobro je naglasiti, autogeni trening je izvanredno moćno sredstvo prevencije koja može sprečiti nastajanje mnogih bolesti povezanih sa stresom - kao uzročnikom. To je medicinski najznačajnija tehnika relaksacije koja pomaže u postizanju i održavanju spontane ravnoteže između psihe i tela, kao i korišćenju na najbolji način svoje energije u svakodnevnom životu.

Vrh strane

Trening iz stres menadžmenta

Trening upravljanja vlastitim resursima inicijalno je bio razvijen i korišćen od strane kliničkih psihologa. Osnovna pretpostavka je bila da pojedinci koji imaju potrebu za promenom, imaju veće šanse za uspeh ako mogu da kontrolišu proces promene. Umesto da psiholog koristi psihološke postupke da bi doveo do promene u ponašanju, bolje je podučiti ljude o ovim postupcima i pomoći im da ih na sebi primene. Kada pojedinci preuzmu kontrolu nad vlastitim promenama, osećaće se uspešnim i promena će duže trajati nego kada oni osećaju da neko drugi za njih sprovodi promene. Na ovaj način programi upravljanja sobom mogu uticati na veliki broj emotivnih kompetencija, uključujući: tačnu samoprocenu, samopouzdanje, samokontrolu, savesnost i pouzdanost.

Trening obuhvata sledeće tematske celine:

• Stres (uticaj stresa, poreklo stresa, reakcija tela na stres, znaci stresa i dugoročne implikacije stresa)
• Sindrom sagovevanja
• Dobre strane stresa
• Kako se boriti sa stresom - lekovite mere za kontrolu stresa:
  1. Promena načina razmišljanja,
  2. Promena ponašanja
  3. Promena načina života

·         Time management – kako dobro organizovati svoje vreme

Reference: 

1.      Paterson, R. J. (2000). The Assertiveness Workbook: How to Express Your Ideas and Stand Up for Yourself at Work and in Relationships. Oakland, New Harbinger Publications, Inc.

2.      Smith, M. (1988). When I say No, I feel guilty: How to cope – using the skills of systematic assertive therapy. New York, Bantam books.

3.      Tovilović, S. (2005). Asertivni trening: efekti tretmana, održivost promena i udeo terapeuta u terapijskom ishodu. Psihologija, 38(1), 35-54.

4.      Tovilović, S., Krstić, T. Radna sveska za učesnike iskustvene grupe za trening asertivnosti.

5.      www.depresija.org

6.      Špeh, S. Self management- upravljanje sobom